„УЧИМО И РЕЧИ ТУЂИНСКЕ, АЛИ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМО СЛАТКЕ РЕЧИ МАТЕРИНСКЕ!“ ( Десанка Максимовић)
Српски језик је нит која нас повезује, део наше културе и нашег бића.
У нашој школи ове године, Дан матерњег језика обележавамо причом о активностима наших ђака на очувању ћирилице и српског језика, кроз учешће у међународном пројекту „Путујућа ћирилица“ који су покренули наши пријатељи из Бањалуке. Пројекат је наставак прошлогодишњих активности и нашег школског пројекта „Чувари језика и традиције“, са координатором пројекта проф. Бојаном Станкић.
Наша ХПТШ се прикључила пројекту и учествовала у поетској вечери организованој, овог пута, преко Zoom платформе. Анђела Михајловић и Никола Ђорђевић, ученици III/3, и Милица Гребић, ученица II/2 говорили су стихове Драгана Лакићевића из збирке „ Породични азбучник“: Ћирилица, Српско слово и Речи-ризница. И други учесници су се представили предивним песмама српских песника: Ј.Јовановића Змаја, Бранка Радичевића, Бранка Ћопића, Мике Антића…
Наши партнери у пројекту су и ученици и наставници из Бањалуке, као и Основне школе из Негославаца, у Хрватској, и Допунске школе на српском језику у Швајцарској, са којима сарађујемо више година. Заједничким идејама направили смо и календар за 2021.годину са много лепих, мудрих цитата о значају очувања језика и нашег идентитета, као и изложбу ђачких радова у дигиталној форми.
У наставку прочитајте песме Драгана Лакићевића и календар за 2021.
РЕЧИ –РИЗНИЦА
Да нема речи – не би било ничега.
Не бисмо знали како се зове небо,
Земља, звезда, камен,
гора и вода.
ЉУБАВ?
Како се зовемо?
Зашто Драган?
Шта значи Огњен?
Коме хиљаде и хиљаде имена –
Људи, цвећа, појмова, предмета?
Од језика нема веће ризнице.
Овај мали српски језик
Подмирио би речима цели свет,
Само кад свет не би био глув
И кад би језик био доступан –
Као трава, шума, снег.
Речник је гора и ливада:
Аптовина, броћ, врба, гороцвет,
Дријен, ђетелина, ељда, жућеница,
Змијина трава, игличе, јова, калопер,
Линцура, љутић, мрачно зеље, незаборавак,
Његосава, оскуруша, паламида, репушина,
Стидак, трњина, ћилибистра, удљика,
Фитиљача,храст-китњак,цецељ,чемерика,
Џања, штир…шишмир,шумарица,
Шибут, шибљика, шишљак, Шумадија…
…Речи су као људи –
Ниједну не треба презрети.
Никад се не зна која ће ваљати,
Којом се може откупити живот.
…Свако је онакав какве су му речи.
Речи су крвна слика:
По њима се види од чега болујемо.
„Држим те за реч“ –каже се.
„Дајем реч“- заклиње се.
Оно што се рекло, није прошло,
Кад нешто кажеш –траје
Ко зна где и ко зна докад.
Речи су видљиве и невидљиве –
Суште и немуште:
На рођењу и на гробљу, другога блага немамо.
Ко има речи, богат је:
ЗНА СВОЈЕ ИМЕ.
И није сам.
СРПСКО СЛОВО
Слово С
Могло је бити на почетку српске азбуке.
Без слова С нема српског језика.
Српски језик почиње словом С.
Без слова С
Горски вијенац био би нешто друго.
Шта је претходило чему:
Србија Светом Сави,
Или Свети Сава Србији?
Никад се неће сазнати.
Сазнање почиње словом С.
Србија је сиса света.
Из њене брадавице Црне Горе
Цури оно свето млеко,
Које смо посисали с мајчиним:
Смисао за СЛАВУ, КОСОВО.СМРТ;
Космос и Сјенокос.
Косу и стас,
Гусле и песме –
Свуда је стало С.
Насеља и сеобе, Срби и Словени,
Сумрак и свитање,
Устанак и ропство,
Сабља и част,
Манастир, свећа, фреска, иконостас,
Причест и исповест и Васкрс –
Свуда светли слово С.
Крст,
Исус Христос,
Светитељи српски:
Свети Сава, Свети Симеон,
Свети Василије Острошки,
Слава му и милост.
Стефан сазда манастир на Светигори
Октуд сунце силази.
Цео језик и цео живот
стадоше у слово С.
Србија сија у сумраку света.
Слобода је друго име Србије.
Срећа и несрећа не могу без С.
Манасија. Ресава,
Сопоћани, Високи Дечани,
Ђурђеви Ступови, Рас, Света Тројица-
Васцела Србија сличи слову С.
Србија хришћанска и сиротињска,
Песничка и испосничка,
Земаљска и небеска:
Сан и несан, пост и гост,
Спас и смак-
Све је у слову С.
Слобода и сахрана,
Успење и суноврат,
Раскол и богатство,
Доброчинство и убиство-
Свуда сјакти слово С.
Месец над Србијом.
Сунце у смирају –
У свему искри слово С.
ЋИРИЛИЦА
Слова на пећинским зидовима,
Хијероглифи на плочицама од глине,
Знакови на папирусу,
Руне у камену,
Шекспиров рукопис –
Све је то једно писмо
(С којим се- вели Вук –
Ништа испоредити не може)
Којим човек покушава
Да се споразуме с Богом.
У том писму
Сјаји сазвежђе српске ћирилице,
Којим човек покушава
да се споразуме са самим собом,
у које су стала сва писма,
сваки глас људског језика –
од онога кад се на рођењу заплаче
до онога кад се штуца на самрти.
Ћирилица је имање –вечито,
Од предака, без порезе,
Слично земљи, шуми и ливади:
Мора родити,
Брани од глади,
Имаш се где склонити,
Чиме огрејати, похвалити.
Ко има ћирилицу, није од јуче,
Није без порекла.
Погодна да се пише по снегу,
По блату и пепелу,
У дрвету и камену,
На икони и свежем малтеру.
Да „ на злату и свили-
Везе страшне боле отмене јој душе“.
На чистој хартији :коло-
Ђачки растанак,
Горски вијенац,
Стражилово,
Проклета авлија…
Другачији је Нови завјет ћирилицом…
Ћирилица је узидана у српски језик.
Словом Ћ завршава се много српско име –
И Бановић и Страхињић.
Вишњић и Подруговић
Писали су по небу.
Хребељановић , Краљевић, Обилић,
Југовићи,Петровићи, Обреновићи,
Синђелић, Рајић, Мандушић –
Целоме народу име се завршава
Крстом на слову Ћ.
………
Све може једно слово Ћ.